Ima tih „nekih“ dana kad ni sama ne znam bi li ustala ili odustala. Ima tako tih „nekih ljudi“ zbog kojih mi dođe da od muke plačem, a njima super.
Ima kod nad u „preduzeću „ te djece koja dođu i odu. I tako došli novi pa eto da ja njih naučim raditi. Meni već nije dobro, imam temperaturu i sve ostale simptome gripe….. Al eto ipak ću to morati biti ja. OK!
Od njih troje izaberem jednu, „nova“ je ok, sluša, radi, pita, hoće….. Ubi se dijete i svaka čast. Ja sva ponosna na nju i baš,baš je sve savršeno. Tako prođe tjedn, dva…… moja „nova“ sva sretna radi i super je. Kad dođe dan na poslu kad ne možeš ni pišati, piti vode, kavu nikako i najgore od toliko posla ne stignem ni zapaliti. Ubila bi nekoga za cigaretu!!!!!!!
Svi u stotoj, to se leti, lupa po tastaturi, šaibaju mailovi, lete papiri……. I dođe ona sekunda kad smo sve posložili, znači trenutak da odem zapaliti. Putem van“ preduzeća“ letim zapaliti, ne znam bi li jednu ili dvije odjednom, jel bi prije kavu ili…… Kad dođe „nova dva“ i ko iz topa , o pa vidim ne radi se!!!!
Šta? Pogledala sam je tako da sam osjetila strijelu kroz oči koja ubija a ona… Ode… Ugasim ja pola cigarete i u šoku uletim u kancelariju vidno popi….na. Moja „nova“ me gleda i pita jeste dobro? Ma da, sve ok, nije ona kriva. Čujem ja „novu dva“ kako šefici priča kako ja ništa ne radim, a ona sve što ima neće stići do kraja radnog vremena. Pa kako majku ti neće kad je 13,00 a radno vrijeme do 16,00. Jebote za to vrijeme razbucam sve ostalo, al ok. Ne da mi vrag mira odem ja kod šefice kad ona tamo, „nova dva“ pozelenila kad me vidjela.
Pitam šeficu šta je bilo, ma ništa, pitam „novu dva“ ma ništa. Sve neko preseravanje a moj tlak već na 1000! Reko čuj ti mala (lijepo pristojno imenujem dijete) i pitam čemu kometar vani vidim ne radi se. Nova dva me gleda i ko iz topčine ja ne znam o čemu vi pričate. MOLIM? Blablabla…… na kraju ona to nije rekla. Ček malo, vani nisam bila sama, odem po tu osobu i potvrdi šta je mala rekla. Ona dobila fleke neke po licu i drekne na mene pa kako se vi to meni obraćate! Mater ti bezobraznu, lažljivu, neodgojenu…
Lijepo pristojno otvorim vrata od sobe, pokažem rukom da izađe van i ona ode. Bez ijedne riječi. Tako ja u šoku ponašanjem te male „nova dva“ kad kažu ostali pa to nije ništa, i nama je tako. Samo ona radi a ostali ništa. Ja nisam normalna, kako sam uopće dozvolila da me iznervira nakon 20 godina rada, al eto, jesam. I pitam se je li to nova generacija ili kućni odgoj. Nema uvažavanja starijih, primijetih ja to već prije ali ……
Jel te nije sram?