Tako ja stojim u kuhinji, pušim, gledam taj dim cigarete i blejim. Ne mislim ništa, samo blejim. Naslonjena na elemente kuhinje divim joj se. Kuhinji naravno. Ona je sad toliko lijepa, čista, uredna, samo sad. Pred spavanje. Ujutro, 5.30 na miru poslije tuša popijem kavu, zapalim i odem. Raditi. Eto mene poslije posla umorna ko pas, jedva čekam da dođem, jedem…..
Kad ono, moja kuhinja nije moja, to se ne prepoznaje. To bila na marendi cijela zgrada i okolica, tanjura……. čaša, pribora za jelo….. (OBAVEZNO PRLJAVIH), ostaci tamo nečega što ni ne postoji u mom frižideru, neke pahuljice, ostaci dakako, nešto što je nekad bilo jestivo nalazi se svuda. Šta ću sad? Slavina viri iz tamo nekog kutka al ne mogu do nje. Počinje blagi slom živaca! Jadna sam, ne jadna nego očajna…!
Nemam snage ni psovati što mi inače super ide. Naravno, kući nema nikoga. Banda pobjegla. Jesam jedino ja nenormalna???? A ne, kao kod svih je sve super uvijek, spremljeno, uredno i tako to. A ‘ko spremi, ja jebote! Sve nekako razmišljam da dam otkaz i da me moji i svi ostali koji dođu napraviti nered dok me nema počnu plaćati. Jebo te bila bih bogata. Najbogatija! Ako nešto znam, a znam, to je spremati za drugima. Nekad mislim da imam super moći pa samo ja vidim ono što oni koji žive sa mnom ne vide. Imam poseban dar!
Aha! Imam, imam a Vi nemate. I tako ostala ja gladna….
By Mimy