Sram te bilo!

I tako si ja razmišljam, zašto se ljudi srame nekih glupih stvari? Govorim o stvarima koje su vezane uz njihove interese. Ok, i ja sam jedna od tih ljudi…ali zašto? Baš sam zato danas odlučila napisati jedan tekst o stvarima kojih se potajno sramim, a banalne su da banalnije ne mogu biti.

Usput, da vidim koliko vas je hrabrih koji će priznati svoje „skrivene sramote“.

Prva stvar koja mi pada na pamet je sram krize čitanja. Da, dobro ste pročitali. Ima onih kojima se nikada ne dogodi, ali ima i nas koji imamo spomenute blokade. Ponekad prođu mjeseci, a da ne pročitam ni jednu jedinu knjigu. Pokušam pročitati…zurim u papir i razmišljam o tome kako mi je koncentracija na nekom drugom planetu…ne čitam. Sada, kada pišem o tome cijela stvar mi djeluje poprilično normalno, ali se eto sramim priznati da imam krize čitanja.

Drugo. Znate ono kada gledate neki film i dođe scena u kojoj ili netko napravi nešto ekstremno debilno, ili je neka ljigavi sladunjava scena? Znam da znate. E to su trenutci kada ja obično zagnjurim glavu u jastuk/dlanove/rupu u zemlji i sramim se za fiktivne likove koje upravo promatram. Ajde, priznajte da se i vi povremeno pokrivate po glavi od srama na filmovima.

Nekada sam se sramila jesti u javnosti. Zašto? Uvijek sam imala osjećaj da mi ljudi zure u lice i samo čekaju kada ću napraviti budalu od sebe ili prekršiti neko pravilo bontona. Sada sam srećom evoluirala do stadija zvanog „zaboli me“. Aliiiii…eto, sramim se priznati da jedem majonezu žlicom. Znam, znam, gadno. Ali toliko ju volim da bi ju mogla jesti doslovce sa svime. Tako…sada znate i da sam svinjica koja jede kolesterol na žlicu.

Uuuuu…evo jedne opake stvari koje se sramim. Dogodi li vam se ikada da recimo, sjedite kod doktora? Morate čekati, a dosadno vam je za poludjeti. I tada počnete razmišljati, jer je na sreću još barem razmišljanje besplatno. I sjetite se nečeg smiješnog…i počnete se smijati na glas…shvatite da se smijete…shvatite da ljudi oko vas zure jer buljite u zid i smijete se… Događa li se to kome od vas? Ne? Ok. Nisam ništa napisala.

Eto, sramim se i priznati da sama sebi kradem hranu. Osjećam upitnike iznad vaših glava. Dakle, ja sam ta koja kuha. Bez brige, nitko mi ne brani da jedem koliko želim. Ali kako i zašto onda kradem hranu? Nemam pojma…jer je slađe ako se uvjerim da jedem, a nitko za to nema pojma. Da, ponekada stanem ispred frižidera i kao manijak trpam hranu u usta i onda se pravim da se ništa nije dogodilo. Znam, nisam baš normalna, ali probajte. Gušt je.

Uh, sjetih se valjda najneugodnije stvari koje se sramim, a opet ne sramim. Ja vam, dragi moji, gotovo nikada nemam dvije iste čarape. I ne govorim o tome da je jedna crna, a druga siva. A-a. jedna je roza stopalica, a druga je plava termo čarapa. I ne bi se ja sramila t činjenice da se ne dogode neke situacije u kojima bi radije odgrizla stopala nego se izula. Tako se u par navrata dogodilo da krenem isprobavati cipele, a na nogama dvije skroz različite čarape. Dođem kod doktorice, moram se izuti- dvije različite čarape. Sumnjam da se tako nešto događa često, pa eto…sad se i sramim jer sam ovo napisala.

Sramim se činjenice da sam „opaki“ atleta. Uz činjenicu da sam nespretna kao pingvin, ne pomaže ni to da sam lijena za bilo kakav sport. Iskreno…odlučim se na vježbanje dva puta godišnje. Napravim deset trbušnjaka, deset čučnjeva, dva skleka i dignem desnu nogu. Nakon toga punih tjedan dana umirem zbog upale mišića i to bi bilo to. Sram me bilo!

Ali kad bolje razmislim, zašto se k vragu sramimo ovakvih banalnih gluposti? To što sam napisala tekst o tek nekim „sramim se“ situacijama, ne umanjuje činjenicu da ću se i dalje sramiti. I ne, nemam u planu promijeniti navike. Super mi je da na baš takve sitne gluposti definiraju kao pojedince (ok, neke stvari i kao čopor blentavaca) i super mi je da ćemo se uvijek sramiti nečega.

A sada da vas čujem…ima li hrabrih? Ima li heroja koji će javno priznati čega se srame?

Vaše, odbijam se sramiti PISKARALO!