SPORtovi

Potajno mrzim atlete. Sorry, ali samo potajno vas mrzim…hmm…izgleda da sad i javno. Ustvari vas ne mrzim, samo sam ljubomorna. Zašto? Jer sam ja definicija sljedeća: šeprtlja koja se parila sa dvoprstim ljenjivcem, čiji je stric u prošlom životu bio onaj vuk iz ptice trkačice i na sve to dodajte žličicu iskrivljene percepcije.

Ja bi vam mogla dobiti Oscara za šlampavost. Da, do te granice sam šeprtljava.

Svoj „talent“ sam otkrila od malih nogu. Bolje rečeno, postala sam ga svjesna kada sam krenula u školu jer prije toga i nisam imala previše vršnjaka s kojima vi se igrala. I tako, krene mala Jelena u školu. Dečki igraju nogomet, cure igraju gumi-gumi. Igrala sam ja taj famozni gumi-gumi poprilično često i shvatila da ne bude nikad ništa od mene. Zašto? Jer su moje prijateljice preskakale visinu vrata dok je moja šeprtljava malenkost još uvijek preskakala gumu postavljenu na koljena.

I tako sam se ja prebacila na nogomet. Curama više nije išlo na živce što su morale svako malo spuštati gumu, a dečkima je trebao golman. S obzirom na to da sam odrasla pored tri bratića i tatinog odgoja (ne, nisam zaboravila sestričnu, no ona nije imala onaj muškobanjasti utjecaj na mene), nekako sam se i lakše snašla „igrajući“ nogomet. Ok, istina je da je gol bio meni do struka i širine jednog metra. Istina je i da baš nisi trebao biti majstor da obraniš taj gol. No to je nebitno. Idemo mi dalje.

Čim smo se u petom razredu preselili u osnovnu školu Bedekovčina, za mene je počeo horor. Imali smo predivnu, ogromnu, opremljenu dvoranu. Aha. Sad si zamislite osobu koja ujutro do wc-a uspije „ostaviti“ ramena i nožne prste na pragovima i dovratcima. Zamislite si tu istu osobu kako pokušava odskočiti preko kozlića. Zamislite kako se pokušava okrenuti na onim vražjim (kako li se zovu)…ono kaj visi s plafona i ima okrugle ručke. A tek trčanje na sto metara! Halo!!!! Imam spuštena stopala, jedva znam ravno hodati, a kondicija mi je jednaka pokojnoj afričkoj šljivi.

Znate one mulce u filmovima koji na kraju maratona dotrče deset minuta poslije svih i drže se za slezenu? Da, oni su olimpijski igrači naspram mene. Jedino u čemu sam ustvari uvijek bila dobra su bili trbušnjaci i rastezanje. Počela sam trenirati jogu dosta rano i to zahvaljujući hrpi literature koju je moj tata kupio. Na žalost, kasnije sam saznala da ta ista fleksibilnost nema puno veze s jogom, već s tetivnim tkivom koje mi je nalik žvakaćoj gumi.

U srednjoj školi nismo baš puno vježbali, a ako i jesmo ja sam imala ciklus gotovo svakog tjedna u mjesecu. Pod „imala“ naravno mislim lagala da imam. Sjećam se samo da sam u trećem razredu srednje škole dobila jedva dvojku iz tjelesnog.

Nakon škole me nekako uhvatilo to bavljenje sportom. Štoviše, počela sam forsirati sport. Bila je tu košarka, sve dok nisam polomila gotovo sve prste na rukama. Nakon toga je stiglo rolanje, dok mi doktorica nije zabranila isto zbog oštećenja kukova (što je šteta, jer mi je ustvari to išlo začuđujuće dobro). Pa se nastupio badminton, sve dok nisam „dobila“ lopticu u oko. Odbojka-skoro pukao nos.

I tako se čaroban krug zatvorio, a nekolicina mojih prijatelja i ja ponovno smo počeli igrati gumi-gumi. Da, govorim o mulcima od 25+ godina koji na javnim površinama igraju gumi-gumi. Ali bilo je zabavno jer se napokon nisam osjećala kao šeprtlja. Nitko od nas nije mogao skakati dalje od koljena.

Danas se moja sportska karijera svela na „danas vježbam“, sutra imam upalu mišića, prekosutra ne mogu po stepenicama, dan poslije prezirem sebe i svemir i kunem se da više nikada neću vježbati. Aha, i povremeno pogledam krajičkom oka neko finale u rukometu. I odem po stepenicama dolje i opet gore. Aktivna sam u vražju ma…

Idem sad jer ću dobiti upalu mišića od previše tipkama. Ljubomorna sam na vas koji vježbate! Jako! I na sve vas koji se bavite sportovima! Tako…samo da znate. Pih!

Ajde bok.

Vaše trapavo PISKARALO!