Horori

Često me ljudi pitaju zašto pišem horore. Ne želim se ponavljati, pa ako želite ozbiljan odgovor googlajte neke intervjue i pronaći ćete odgovore. Ja se danas imam u planu malo obrušiti na horor filmove i zbilja nemam volje biti ozbiljna.

Dakle, horor…divan žanr. Baš divan. I ozbiljno to misli. To je žanr koji nas tjera da se pokrivamo dekicom po glavi, žanr koji nas tjera da se ne usudimo ići u podrum po teglu krastavaca čim padne mrak i žanr od kojeg zvuk mačke koja se tjera čarobno postaje rika demona koji je stigao po vašu dušu. Aha. Da, tako je nekada bilo. I dugo sam vremena tu plašljivost pripisivala nekoj dječjoj bedastoći.

Odrastemo i ne bojimo se više istih stvari kojih smo se bojali dok smo bili klinci. Sada nas užasavaju rate kredita, a ne mrak. Ok, istina je da je kredit gori od svih zala ovoga svijeta. Ali shvatila sam da nije u tome problem. U posljednjih se deset godina (minimalno) nije snimio ni jedan jedini strašan hororac. Sve se svodi na efekte, glupavo plašenje gledatelja iskakanjem neke babetine u kadar i sve to skupa upakirajte u priče koje su mahom iste. Ili se neki blesavi studoši upute na odmor i tamo ih jednog po jednog izmasakrira rendom psihopat. Opcija dva je da neko čudovište cijeli film ganja mamu i njezinu djecu. Opcija tri su duhovi koji napadaju obitelj. Efekti, efekti, vrištanje, potoci krvi, kraj.

Gdje su ona dobra stara vremena kada se horor snimao tako da vam se priča sporo uvlači u podsvijest? Ah, nostalgija. Vratimo se sada na dio o „biti odrasla osoba i bojati se drugih, djetinjastih stvari.“ E pa…nije istina. Ja sam i dan danas plašljiva. Ustvari, plašljiva je blag pojam. Pronađem li na internetu dovoljno „snimki“ duhova i nadnaravnih stvorenja, nema (NEMA) šanse da ću izaći iz kuće noću, pa iako i samo na balkon.

Ajde, sada se fino nasmijte. Hahahahaha. Da,da, Jelena, ta koja piše horore i koja je svima poznata po tome da se njezine knjige uvlače u glavu. Da, baš ta Jelena će se preplašiti bijele vrećice koju je pas dovukao u hodnik usred noći. Ali to nije najgori dio. Mislite da su vama moje knjige strašne? E pa…bilo je trenutaka kada sam samu sebe isprepadala pisanjem.

Da, dobro ste zamislili. Sjedim za kompjutorom, pišem, uživljena u priču. Osjećam trnce i znam da je to fantastičan znak jer baš ta mašta koja sada prelazi na „papir“ mora izazvati emociju. I onda napišem kako u kutu čuči žena spremna raskomadati nekoga. Naravno, od jednom osjećam kako me netko gleda. Okrećem se kao mulac. Naravno da nema nikoga. Krenem pisati dalje i čujem kako se nešto u kući srušilo. Gotovo! Svi demoni ovoga svijeta ujedinili su se baš u mojoj kući. Imaju sastanak i sada će upasti u sobu kako bi se sakrili ispod kreveta i škakljali me po tabanima čim zaspim.

Pišem dalje. Opet osjećam da me netko gleda. Ponovno se nešto sruši. (Imam osam mačaka i psa, ali mi ne pada na pamet da bi oni nešto možda mogli srušiti.) Sporo se odmičem od kompjutora, uvlačim se u krevet i puštam si neki NOVI HOROR FILM da se smirim. Da, toliko su mlaki da me smiruju.

Smatrajte me bakicom koja lupa štapom po podu i nervira ju kaj prokleti klinci baš sada vrište ispod prozora (ne pitajte zašto sam ovo napisala), ali smatram da je horor film nekada uistinu to i bio. Dakle, zaključak je sljedeći: ako želite biti uplašeni, uhvatite horor knjigu u ruke. Nema gore i strašnije stvari od mašte. Nema jezivijeg od onoga što sami možemo kreirati u svojim glavama. I ne pišem to jer i sama pišem ovaj žanr. Uistinu smatram da je horor knjiga nešto za vas ako se godinama niste imali potrebe sakriti ispod dekice i bojati za stopala koja vire preko ruba kreveta.

Vaše PISKARALO!