Gamad!

Došlo je vrijeme zujave, puzave i skakutave gamadi, a s time i vrijeme da ja izrazim svoje neskromno mišljenje na dotičnu temu. Ima li ovdje netko to voli muhe i komarce? Ako se pronađeš u ovome pitanju, prijatelju, koji ti je vrag?

Dakle, ja sam protiv ubijanja svega živog, ali u trenutku kada te ona mala neurotična muha ugrize za gležanj nikako se ne mogu svrstati u kategoriju: „Ja sam pacifist“. Ja vam garantiram da su ti zujavci inteligentniji no što mislimo.

Kako se jedno malo leteće sranje može uvući u kuću kroz milimetar pukotine u mreži Kako?! Ja vam kažem da se oni svakog proljeća grupiraju i imaju team building pod nazivom: „Kako provaliti u kuću na 100 načina.“ Nema „ljepšeg“ osjećaja no kada legnete navečer premoreni kao mazge. Nakon što opsujete sve postojeće zbog vrućine i nekako se napokon dovoljno ohladite da počnete tonuti u san. Mišići se opuste. Mozak krene na pašu. A onda ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZ direktno u uho!

U takvom trenutku kada prokleti komarac nacilja direktno u uho ja se počnem ponašati kao da sam upravo išetala sa seta filma Egzorcist. Ruke mlatare, šamaram se, urličem uz dubine duše, srce nabija…nastupa tišina. Zurim u plafon i proučavam sobu kao da ću baš sada u polumraku ugledati to zlo veliko par milimetara. Počnem tonuti u sam nakon par minuta uspuhana i s nadom da sam negdje usred tog demonskog mlataranja rukama ipak ubila zujavo zlo. Mir, tišina, tonem u san. ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZ!

Palim svjetlo, a zid mi više nije crvene boje. Ne, on je na tufnice jer je na njemu horda gladnih krvopija. Uzimam papuču i genocid počinje. Petnaest minuta kasnije na zidu su fleke, ja opet uspuhana kao manijak, gasim svjetlo, tonem u san. ZZZZZZZZZZZZZZZZZZ! Čujem to malo prokleto smeće kako mi sjeda nasred čela. Nemam snage. Nemam volje za životom. Odlučim se prepustiti sudbini i zaspim. Naravno, ujutro se budim i izgledam kao da sam negdje usred noći dobila gubu.

A muhe…da, divne muhe. One su priča za sebe. Iako su u većini situacija bezazlene-iritantne su za poludjeti. Ne mogu osporiti činjenicu da su naporne kao vrag i preko dana, ali noć je nekako “najdivnija“ tim zujavim stvorovima. Legnem, gledam tv ili film na kompjutoru. I od jednom se stvori ta crna fleka s krilima posred nosa lika u filmu. I pere ona krila.

Oooooooo! Evo joj i prijateljice! Nakon 5 minuta mi se napokon popnu na živac. Uzimam papuču. (Da, papuče su ultimativno oružje u borbi sa zujavcima). Lupim lagano-pobjegnu. 2 minute mira. Evo ih natrag! Pare se one posred čela glavnog lika filma. „O mamicu vam…“ Uzimam papuču i pretvaram se u Ramba. Šuljam se, čujem borbenu glazbu u glavi, lupim, pobjegnu. Legnem, dišem duboko, privijam papuču uz tijelo kao da držim katanu. 5 minuta mira. Ruke se opuštaju. Puštam papuču iz grčevitog stiska. Evo ih! Sada su već tri. Cure pripremaju feštu posred ekrana.

Rambo u meni pretvara se u Dr. Hide-a. hvatam papuču, zamahujem kao manijak. Tv/ekran padaju na tlo pod silinom udarca. Dišem na nos, popravim ekran, pomazim ga jer on nije ništa kriv. Zadovoljna, jer je jedna muha pala u borbi. Deset minuta kasnije vrača se ekipa muha i plešu ratni ples preko ekrana. Nemam više snage, ni volje za životom. Okrenem leđa ekranu, tonem u san. Dok sanjaš, nisi svjestan muha oko sebe. ZZZZZZZZZZZZZZZZZZZZ! Evo prokletog komarca u uhu!

Mislila sam vam još pisati o stršljenima i smrdljivim martinima, ali se upalio PTSP potaknut zujavcima. Idem. Ajde bok!

Vaše iznervirano PISKARALO!